U jeku borbe države protiv svih vrsta nasilja i kriminala, na dnevni red u Skupštini će doći i predlog Zakona o uvođenju doživotne robije za silovatelje i ubice dece.
Inicijativa koju je Igor Jurić, otac tragično nastradale Tijane Jurić pokrenuo i tom prilikom skupio 160.000 potpisa građana, konačno je stigla pred poslanike.
Nakon što ovaj Zakon, nadajmo se, bude usvojen, ostaće otvoreno pitanje šta sa onim silovateljima, pedofilima i manijacima koji ne budu osuđeni na doživotnu robiju?
Kako ih sprečiti da po izlasku iza zatvora ne ponove krivično delo?
I možda, još bitnije, postoji li način da se preventivno deluje na sve one koji imaju naum da tako nešto počine.
Država Srbija od 8. aprila 2013. godine ima u upotrebi antipedofilski Zakon (tzv „Marijin zakon) koji je pored ostalih preventivnih mera predvideo i postojanje registra pedofila. Manjkavost je što taj registar još uvek nije javan. Obrazloženje države tada je bilo, da bi javnim oglašavanjem pedofila i silovatelja bila povređena njihova ljudska prava, sa čime bi se možda i mogli složiti, da ista ta država nije napravila javni registar dužnika, očemu više možete pročitati OVDE.
Postavlja se logično pitanje : Zašto država „štiti“ pedofile, dok sirotinju javno žigoše?
Stidu i sramu zbog neplaćenih računa i kazni su izloženi obični ljudi, dok su seksualni predatori i ološ najgore vrste zaštićeni, jer imaju prava na ljudska prava.
Poruka koju nam država šalje je da ćemo biti javno prokazani ukoliko ostanemo dužni, a istovremeno pedofili će rasterećeni stigme i žiga srama, nakon odslužene kazne komotno šetati, bez bojazni da ih neko prepozna. Jer, opet, ljudska prava im to garantuju.